Ponekad...

Ponekad mislim da neznam šta činim
dok držim ruke u vatri i stojim ukraj puta.
Da li je to zbog ptiiica što bez smisla lete a moja ih sećanja prate,
ili je to zbog vas u meni, dalekih polja leptira muuk - neznam...

Ponekad mislim - da misliti je glupo,
da je trava suviše duboka,
da su moora suviše visoka,
da su čuula suviše daleka...
pa se tada setim, da bih ruke sećanju kradući dao,
samo da se setim - kuda poglede u očima da oslepim...

Sedim i ćutim u korpi za sećanje svojih misli.
Čekam neko novo čekanje,
da ga se setim, da ga odćutim, pa da ga bacim...
Možda bih da poletim,
da skrijem sebe gde god me nema,
od pogleda u meni,
od hiljadu boja što u meni bukte,
od gomile cigana što u vama lete...

Zagledan van sebe,
vidim moje novo gledanje u mene:
sam sam sebi smrt u steni dok se vozim,
sam sam sebi sinje more dok se kupam,
sam sam sebi - KRIK u pesmi dok se pevam ...