napredak ka nazadovanju

VLADAVINA forme/spoljasnjeg NAD sadrzajem/sustinom

od kada i zasto ?

Prva cinjenica: NIJE uvek bilo tako...

Bese nekad neko vreme gde je bilo vaznije ono unutra, sadrzaj, sustina, sto je za posledicu imalo trajanje kao osnovno merilo kvaliteta: sto je nesto duze u upotrebi, bez postede od rabljenja, to je “to” kvalitetnije, bolje. Danas je trajanje kao mera kvaliteta skroz zapostavljeno: nesto je kvalitetno u tom smislu samo do svoje sledece inkarnacije kao novog proizvoda (koji naravno uvek mora biti bolji od prethodnog), a vreme do pojave novoga se stalno skracuje, pa je time i potreba za stvarnim kvalitetom ustvari - nestala!

Za razliku od tog vremena, danas je spoljasnjost, forma, samo ono sto se vidi - VAZNIJE i NAJvaznije. Kako se to zapaza? Pa recimo sve je vise prodavnica sa odevnim krpicama i “patikara”, dok nestaju one sa tehnickom robom nivoa alata - pa i knjizare. Predsednici drzava i uopste politicari postaju bivisi glumci pred penzijom (Regan, Svarceneger) ili oni mladji ali uvek nasmejani i dopadljivi (nobelovac Obama, “maneken” Tadic), koji obecavaju isto ono sto i njihovi prethodnici, bolje sutra, samo to pred kamerama rade ubedljivije nego ostali, nenavikli na cutljivo tamno oko kiklopa javnosti...

Da li je moguce da je uzrok svemu tome - pojava televizije, a mozda i radija...? Uopste - tehnoloski napredak...?

Sa pojavom televizije, pocinje vizuelna informacija da prevladava onu zvucnu iz jednog sustinskog razloga: mnogo je pitkija za konzumaciju, ne zahteva misaonu aktivnost na tumacenju i ustvari zamisljanju slika: slika je odmah tu, gotova, vec “zamisljena”, samo je treba gotovu propustiti kroz culo - naravno BEZ razmisljanja! Jer “slika je najbolji svedok”, jer “jedna slika vredi kao hiljadu reci”...

Slicno je verovatno bilo i sa pojavom radija: vise nisu morale da se citaju novine, dovoljno je bilo samo slusti, sto je mnogo lagodnije od iscitavanja, zahteva umnogome manje napora. Uopste, koliko se danas citaju knjige kao tehnologija saznavanja koja zahteva najvise napora - manje ili vise nego pre? Em mora da se cita, em to iscitano treba zamisljati, od njega praviti slike - zaista tegobno spram odmah vizuelnog...

To nezahtevanje napora, ta lagodnost u tako bitnoj sferi ljudske svesti kao sto je informisanje, odnosno uvek “udaljena” komunikacija sa “nekima tamo” koji nisu neposredno pored nas - podstice i promovise opstu teznju ka lagodnom i svemu lako dostupnom, dakle time i povrsnom u samom pristupu, odnosno ka u stvari hedonistickom nacinu zivljenja kao opstem cilju postojanja. Sustina hedonizma je gutanje svega oko sebe. Kao sto crna rupa guta svoj bliski svemir, bez tracka povratne svetlosti, tako i hedonista guta u krajnjem energiju drugih bez povratnog davanja. Sto vise potrositi a sto manje za uzvrat dati, sustinski je cilj i moto svakog hedoniste. Ideal: uzmi sve a plati sto manje, najbolje nista ... sto je u krajnjem vulgarni lopovluk!

Samim tim sto se tezi i stize ka laksem, dolazi do zatupljivanja i pliceg razvoja svesti i licnosti, koja je opet ZATO vise podloznija manipulacijama u svakom smislu, i politickim i ekonomskim. Mozda neko u tome vidi cilj nekih tamo zaverenika koji su takodje podanici hedonizma (samo uspesniji), ali stalno uzimati bez davanja na teret drugih, mora jednom da istrosi sve resurse, da isprazni sve rezervoare - uz samo jednu bitnost: da se to ne desi za zivota hedoniste.

Preslo se i u sledecu dimenziju: nije vise dovoljno uzimati od svega sadasnjeg, jos je bolje uzimati od svega buduceg! Ime za to je kreditiranje, zivot na racun sutrasnjice, jer ce ta sutrasnjica da plati sve racune, ne mi. Neka o vracanju dugova misle oni koji sutra dodju na vlast. Evo i mi vracamo sada tudje dugove iz proslosti, pa sto da nama bude najgore: da vratimo tudje dugove a da ne zaduzimo buduce generacije? Ako su se oni pre nas zaduzili, pa i mi cemo, ali jos vise nego oni da bi nam bilo lepse nego njima.

Nekada se stedelo da bi se kupilo, danas se kupuje odmah bez ustedjevine, na kredit. Ono “sutra” zivi se i trosi odmah danas, jer sutra je sutra, o sutra cemo da mislimo kada sutra dodje, zato se tako i zove. Ako bi o sutra mislili danas, time bi ponistili njegovu sustinu i narusili sveopstu logiku stvari.

Kakvo je mesto Interneta u tom opstem trendu napredovanja ka nazadovanju?

Internet se USPESNO namece kao srediste svih postojecih informacija o bas svemu, i to u smislu da nista vise ne treba znati (sic!), nego da se SVE sto nam treba u zivotu iz sfere znanja - nalazi tamo na tom sveznajucem mestu! Stiglo se i dotle da ako necega nema na Google-u, da toga zaista nigde i nema (jer ga ne trazimo na drugom mestu). Google je time vec sada mera postojanja, i kao takav moze jednog trenutka postati izvrsno sredstvo za masovnu manipulaciju (ako vec i nije).

U smislu te potrebe za (ne)posedovanjem znanja, slicna je situacija bila i sa recimo digitronima, vec arhaicnim “racunaljkama”. Vise nije potrebno znati “rucno” logaritmovanje pomocu logartimskih tablica, dovoljno je imati “log” dugme na digitronu. Koliko njih recimo danas zna da podeli 2 decimalna broja olovkom, bez digitrona? Ili sta ce meni logaritmovanje kada to umesto mene radi svaki program za bilo sta sto mi treba? I zasto bi ja morao da znam kako funkcionise neki program - ako on dobro funkcionise, ako ne gresi u rezultatu? Cemu muka kad se moze i bez nje?

E - velika je to zamka, zamka nazvana neznanje. U nju se upada sve lakse i lakse, a iz nje se izlazi jako mucno i mukotrpno, neki put i nemoguce...

Zamku neznanja podupire i potpiruje i lakoca svakojake komuniciranje mobilnom telefonijom. Vise nije problem trenutno doci do bilo koga ma gde on bio! Podrazumeva se da svako ima taj bezicni utikac u opstu mrezu svih ljudi sveta. Kako je to tek postalo nepodnosljivo lako i hedonisticki udobno: nema vise razmiljanja gde je ko, pa pitanja kako mogu do njega, pa cekanja ako ga tamo nema. Onaj tamo sto nam treba je ODMAH tu, tog i svakog trenutka koji zamislimo - koje li divote od komfora!

Da li nam je zivot bolji ako nam vise ne trebaju logaritamske tablice, pa ni klasici svetske literature, pa ni dnevne novine, pa ni radio nego samo televizija - pa ni to zadnje nego samo Internet i Google, i to bilo gde i odmah, na sred ulice ako treba? Da li je i jedna bajka pricala o tako necem? Pazite, pitaje nije da li je zivot laksi nego - bolji; laksi sigurno jeste, ali epitet “bolji” podrazumeva siroki spektar kvaliteta.

Da bi odgovorili na to pitanje, moramo znati sta je krajnji kvalitet, sta je onaj “najbolji” ili “najgori” zivot kao referentne mere, odnosno moramo znati cilj i krajnji smisao same te pojave koju zovemo - sopstveni zivot. Tak kada to budemo znali, tek cemo tada moci da prema tom saznanju odredimo sta je to “najbolji” i “najgori”, pre toga sigurno ne, ili ako da - to ce biti lazni podaci ili tudji sudovi.

Problem smisla zivota odavno postoji, ali je odavno i resen za one koji su ga spoznali. Smisao zivota NIJE lagodniji zivot sam po sebi, jer kada se isto postigne - isti/zivot postaje besmisleno isprazan i dosadan. Dakle smisao zivota NIJE hedonizam i sopstvena svrhovitost. Pre bi se reklo da je pravac smisla zivota okrenut OD nas a NE KA nama, da mu je sustina istinsko saznavanje i stvaranje. Ako nema spoznaje starog i novog, ne moze se ni stvarati novo, pa je time stvaranje novog osnovni nacin za ostavljanje traga iza sebe, jer ako nema traga iza nas - kako ce se znati jednog buduceg dana za nas da smo uopste ikada i postojali? A ako se to ne bude znalo - cemu onda nase sadasnje postojanje? Mozda radi nas samih, sto ima smisla ako je sve besmisleno, pa time dolazimo do pitanja opsteg smisla svega, celog univerzuma. A onda cikam svakoga da kaze - univerzum nema smisla...

I na kraju posledicno pitanje: sto bi mene bilo briga da neko zna za mene nekog buduceg dana ili milenijuma, kada je MENI ovako lepo sada, danas, sutra i svakog buduceg trenutka mog celog vremena? Zasto da brinem o buducem a ne samo o sadasnjem, o samo sebi? Drugim recima, sta me briga za druge kada sam sebi samo ja vazan i najvazniji...

Da zaista, to je siguran put ka nestajanju za koga nas nije briga, jer nece doci dok mene ima. Ako se desi ta varijanta, pa eto - zasluzili smo je verovatno. Neko mora biti i slepo crevo da bi se opravdalo postojanje tog pojma. Mozda ni to nije tako zanemariva uloga u tkanju sveopsteg svemira...

Zato je naslov sasvim opravdan: napredujemo ka nazadovanju, ustvari ka nestajanju, da bi nekima tamo drugima pokazali i dokazali kako ne valja da rade to sto mi sada radimo, kako ne treba tako.

To je nas verovatni smisao.