Sloboda ILI Ljubav - ?

Suštinsko pitanje: da li ljubav ograničava ljudsku slobodu? ... Postoji uobičajeni odgovor: ako je prava, ne ograničava. Šta se krije iza tog odgovora? Podrazumevana situacija da zaljubljenima ne treba drugi partner od onoga koga imaju - zauvek! ... E, problem je u tom zadnjem "zauvek" jer ono može imati ipak neko vreme trajanja, dakle negaciju samoga sebe: nije zauvek nego samo u početku, gde je početak sasvim relativan pojam u smislu trajanja ... a posle dolazi realan život: ne možemo jesti celog života samo pasulj za ručak...

I eto razloga za ono "ILI" iz naslova, za NUŽAN izbor izmedju ta dva elementarno bitna osećanja svakog razumnog bića - šta izabrati, slobodu ili večnu vernost voljenoj osobi ... koju smo sami izabrali, nema pravdanja da nam je ista nametnuta.

Sledeće pitanje se odmah nameće - zašto ne bi mogli imati i jedno i drugo, i slobodu (ona apsolutna po pitanju ljubavnih partnera) i ljubav? Šta tu smeta da to tako bude? ... Smeta moralna norma, nepisani zakon koga se većina pridržava: prevara partnera je nešto mnogo mnogo loše, najgore što može da se desi ... zašto? ... ZAŠTO?

Logika pita: šta je veća mera vernosti, da li kada nam se voljena osoba stalno vraća posle mnogo "izleta", ili kada je stalno vezana uz nas, bilo svojom voljom ili voljom (silom čak!) svog partnera? ... ajde, zamislite se pa sami nadjite SVOJ odgovor na to pitanje... da vidim nekoga ko će da kaže da je stalna vezanost veći dokaz... ;)

Dakle neminovni zaključak je - voleti nekoga a ne sputavati ga da druge voli, voleti ga samo zbog toga u njemu a ne zato što je tvoj i ničiji više - vrhunska je stvar, vrhunska ljubav koja dopušta i ne sputava slobodu apriori, slobodu "izleta". Jenoga lepoga dana tako će i biti, a svi koji se danas ovako osećaju - stanovnici su te budućnosti već sada.

Jeste, postoji opasnost, pa zbog nje i strah, da nam se voljeni stvor neće vratiti jednog ružnog dana, ali to je mehanizam koji upravo nas same motiviš da budemo što bolji prema tom voljenom stvoru, da ga što više i svaki dan volimo ... ali se i to može istumačiti kao nekakvo ograničenje lične volje u smislu prinude da volimo i kada nam je trenutno drugo važnije - jer ideja i posledica svake prinude je gubitak slobode. U ovom slučaju moranja biti ono što nam se neće zarad negubitka - izvire strah od gubitka voljenog bića, a svaki strah je paraliza uma, najgore njegovo stanje...

I šta sad', gde je rešenje? Ono je u logici da ako se zaista desi ljubavni gubitak, a mi iskreno bili kakvi jesmo bez ostatka i moranja - onda smo to i zaslužili, jer htenjem i traženjem od drugih, pa i voljenih, više od onoga što zaslužujemo, narušavamo balans pravde u krajnjem, i lokalno i kosmički ... i sve to zbog kriterijuma onoga ko se nije vratio, a njegov je sud o nama po pitanju njegove ljubavi apsolutno ličan - ima pravo na svoje mišljenje ma kako ono loše i neopravdano bilo, jer u pitanju je - ljubavna čarolija duše...

Zaključak je sledeći: budite uvek onakvi kakvi jeste i dobićete taman onoliko koliko zaslužujete. Trud da se bude uvek bolji - ali ne iz koristoljublja - je podrazumevajuća normala. Ko bi hteo više, dobiće na kraju ipak manje, bilo auto-restrikcijom svoje slobode zbog namoravanja sebe da se prikaže boljim nego što jeste, bilo sumarnim shvatanjem da onaj prekoputa nije ono zašta se predstavljao svo vreme, a mi uložili tolike resurse u njega, dakle u deficitu smo...

Preporuka: budite taman takvi da imate obe stvari - i slobodu i ljubav ... ne smetajte onome koga volite da diše svoju slobodu punim plućima, ne gušite ga vašom sebičnošću da ga ne delite sa drugima - to je u kranjem animalni atavizam ... da je svugde i uvek tako, da ono ILI predje u I, desilo bi se cvetanje ove planete koja sve više gubi samu sebe u dekadenciji I slobode I ljubavi...