kolika je u nama KOLIČINA zaista PRAVE ISTINE?

Svi mi posedujemo neka znanja, neku KOLIČINU znanja o svemu i svačemu.

Da li ste se ikada zapitali - a odakle nama to znanje? Ako niste, sada je prilika da se zapitate i možda nadjete makar logiku kojom možete da utvrdite poreklo svog znanja, odnosno koliko je ono samo zista naše ili ustvari - tudje ... jer tokom procesa sazavanja, koji naravno neprekidno traje tokom celog našeg života - mi stalno nešto saznajemo; ustvari posmatrano samo količinski, više saznajemo nego što zaboravljamo.

Dakle zapitajete se za svako svoje pojedinačno znanje koje lično posedujete o bilo čemu - odakle je ono? Da li je ono stečeno ličnim iskustvom, ili je stečeno poverenjem u reči nekoga kome verujemo?

Ako zaista iskreno budete odgovarali na to zadnje zaista jednostavno pitanje, zapazićete da je količina znanja stečena sopstvenim iskustvom nesrazmerno manja od one druge količine stečene verovanjem autoritetima. I tu počinju da se radjaju problemi...

A počinje ovako: svako novorodjenče ima neograničeno poverenje u svoju majku, u svoje roditelje. Oni su za njega sve što spoznaje i poznaje, oni su za njega jedini autoriteti u smislu skoro jedinog izvora informacija, jer za onaj sićušan delić sopstvenog iskustva još nemaju izgradjene misaone procese i kriterijume da ih obrade, kategorizuju i smeste na pravo mesto u svom sećanju.

Od tada pa na dalje, preko osnovnog školskog i svakog drugog naknadnog obrazovnog procesa - neko ili svako je u situaciji da veruje izvorima informacija - ali i da ne veruje! Tokom vremena, neko ko razmišlja na ovaj analitičan i sumljičav način, kako vreme odmiče, počinje da sumlja u istinistost informacija koje ga, u današnje vreme, obasipaju sa svih strana. Uzrok tog sumljičavog stava je iskustvo koje govori da ne mora sve biti tačno što se pročita ili čak vidi. Odakle to loše iskustvo u svima nama?

Odgovor je lak: neke informacije su NAMERNO pogrešne! Ko plasira lažljive informacije? Neko ko ima potrebu da ima koristi od njih, dakle neko kome je sopstveno preče od tudjeg ili opšteg, dakle neko ustvari sebičan. Valda i oduvek - a danas pogotovo - bi mogli tvrditi da je sebičnost PREOVLADjUJUĆA negativna osobina ljudskog karaketera. Zaključak je dakle da ona loša, zla strana sveta ima uticaja i upliva na onu dobru stranu istog koja je raspoložena da VERUJE.

Ništa neobično i ništa novo, reći će danas mnogi - ali tu je zdravo možda zastati i zapitati se - ako treba da sumljam u sve što do mene dolazi kao informacija, ušta ću onda bezrezervno da verujem? Kakav će to onda biti moj svet ako budem - sumljao u sve?!

zamišljeno...

...a možda je ovako?