VEKTOR razvoja i empatija kao njegova MERA

Vektor razvoja - ČEGA?

Najbolji odgovor je - SVEGA!

Otkud tako opšti, visoki i sveobuhvatni stepen apstrakcije i namere? Otuda što se ima u vidu krajnji produkt razvoja, a to je RAZUM. Razum je za naše tekuće prilike spakovan u čoveku, ali ga u manjoj meri ima i u ostalim autonomnim nosiocima slobodne volje nižih nivoa, kao što su sve životinje - pa i biljke, praktično sve što živi.

Šta je dokaz postojanja razuma?

Smisleno i svrhovito reagovanje na spoljni uticaj možemo smatrati elementarnim dokazom postojanja razuma. Pod tim "smisleno" se podrazumeva ciljno ponašanje opstanka nosioca razuma, dakle prevashodno se postavlja pitanje opstojavanja a tek onda svega ostalog što može da čini razumski entitet.

Generalno imamo paletu nosioca razuma raznih nivoa, počev od najnižeg ka najvišem nivou. Unutar tog raznolikog mnoštva možemo zapaziti osnovnu osobinu koja može poslužiti kao mera dostignutog nivoa. Ta osobina je briga za opstanak - sebe i ostalih. U toj brizi imamo jedinstvenu skalu vrednosti na čijem je početku briga o opstanku samo samoga sebe, a na suprotnom kraju skale samo briga o opstaku drugih, gde je briga o sopstvenom sopstvu prioritetno zadnja! Tu skalu možemo nazvati na razne načine, a jedan od njih je - empatija. Antipod empatije je sebičnost i samoživost, pa je ustvari svejedno šta posmatramo i merimo - sebičnost ili empatiju, samo se predznak menja. Na počeku skale su životinje, počev od bogomoljke koja pojede svog partnera (vrhunac sebičnosti), pa preko brige o potomstvu stižemo do brige i empatije prema svim bližnjima, užoj porodici, pa celoj familiji, pa lokalitetu tj. komšijama, i na kraju naciji.

Medjutim, taj "kraj" nije to što ta reč kaže jer postoji - makar kao ideja ako ne i realnost - neko ko brine za sve nas što postojimo. Ko je taj neko? Pa "ono" ili "onaj" koga nazivamo Bogom, vrhunskim bićem! On, makar kao ideja, brine o svemu i za svakog ima razumevanje i empatiju. Zato ga i vredi moliti za praštanje s'motivom kajanja kao jedinim uslovom.

Kada se sad' ponovo vratimo fenomenu razvoja, možemo smatrati da je on odredjen počev od nulte empatije ka najvećoj mogućoj empatiji - brizi o svima. Prosečan čovek, sad' možemo reći napola razvijeni nosioc razuma, se nalazi negde u sredini razvoja - pomalo je sebičan a pomalo i empatičan.

Bitnije od svega je da smo uočili pravac i smer vektora razvoja, ali i meru njegove veličine - empatiju: shvatanje da postoji viši smisao opstanka od nas samih i da sa njim saosećamo. Da bi sve to bilo moguće, mora postojati kontinuitet u vremenu koji podrazumeva pamćenje prethodnog radi učenja i shvatanja budućeg. Svedeno na čoveka to znači besmrtnost njegove duše, tj. njegovo postojanje tokom niza (re)inkarnacija, kao nužan uslov i način za postojanje koncepta razvoja ... jer se bez razvoja gubi svaki smisao svega.

("Od bogomoljke do Boga" je drugi mogući naslov ovog razmišljanja)