kada je novac PRVI i JEDINI cilj, onda...

Pripadam generaciji koja je okusila oba sistema, i onaj prethodni, socijalistički, i ovaj novi, kapitalistički - dakle može se desiti da moje mišljenje i sud o njima budu validni... bar sa stanovišta "malog čoveka", a možda i malo više preko toga...

Suština kapitalizma je interes izražen kroz novac. Da li sam rekao istinu? Verovatno jesam, ma koliko se njegove pristalice trudile da opovrgnu to mišljenje navodeći koješta kao primere, recimo humanitarne organizacije ... sa viškom slobodnog vremena (višak novca se podrazumeva).

Ali odmah se nameće pandan pitanje za onaj prethodni sistem, socijalizam: šta je njegova suština? Postujući logiku a i iskustvo, mogu odmah na početku da ustvrdim da mu novac sigurno nije bio najvažnija pokretačka energija - ali ako nije on, šta je onda bilo na prvom mestu? Najbolje je reći - bilo je važno sve drugo a na kraju tek "te proklete pare"... Rekao bih čak da je moral bio na prvom mestu; lopova nije bilo ne zato što je ondašnja milicija bila efikasna, već zato što je bilo sramota biti lopov. Ta jednostavna moralna norma se ugradjivala od samih pelena u temelje svake ličnosti, iako je to sa stanovišta sadašnjeg trenutka inverzno, pa time i čudno.

Dobro, neka je sve to tako u globalu tačno, ne mora baš u detalje, ali u čemu je ipak suštinska razlika, ne ona lokalno lična? Smisao unutrašnje organizovane gomile ljudi je da ta gomila opstane i bude sve bolja, oragnizovanija, što se u krajnjem svodi na podredjivanje uloge pojedinca interesu cele grupe. Kraće rečeno - bitnija je zajednica od pojedinca. Dobro, neka je tako zdravije od onog obrnuto, ali se onda otvara jedno novo pitanje: kako zaiteresovati, motivisati ili u krajnjem naterati pojedinca da svoje lične i prizemne interese podredi opštim? Evo uzmimo recimo Japan i japance; kod njih je kult rada odavno postao to što jeste - kult! Njih ne treba niko da tera da rade, oni rade "sami od sebe" moglo bi se reći, njima je to dnevna normala. Ali šta je sa drugima, onim malo manje vrednim, sa "zapadnim" čovekom, pa i sa ovim našim domaćim? Kako njih motivisati pa i terati da sopstvene interse podrede opštim?

Odgovor je - nema druge nego mukom i parama (kojima se plaća ta muka). Time smo odmah na početku izjednačili rad sa mukom! Zato sledi pomalo čudno pitanje: zašto rad nije zadovoljstvo nego muka? Logičan odgovor je - zato što ne radimo ono što volimo, ili zato što smo vaspitani da malo volimo bilo šta da radimo, odnosno da smo u suštini vaspitani da budemo - lenji!

Kako je sad' pa TO moguće - ?

Da li ste ikada slušali nekoga kako se hvali da kasno ustaje jer mnogo voli da spava? Ja jesam mnogo puta, pa zato pretpostavljam da jeste i vi...

Drugi klasična primer: jedva čekam vikend... Zašto? Zato što onda NIŠTA NE RADIM...

...

I tako možemo još dosta da navodimo primera, a svima je zajedničko hvalisanje nečeg u suštini negativnog a našeg, sopstvenog.

Jednom odavnina poznatom reči - vlada hedonizam, kao emanacija sebičnosti, što sve vodi ka dekadenciji. Da li je to dobro - naravno da nije jer ne vodi nikuda, nema perspektivu boljeg. Može to tako da se kotrlja izvezno vreme, potpomognuto raznim društvenim protezama, ali kraj je očigledan i uvek isti - revolucija... koja katarzom vraća stvari na početak, pa sve tako x-puta u krug... dok jednog dana ne prestanemo da se hvalimo svojim manama!

I na kraju, malo mi to takmičenje koji je sistem bolji pomalo liči na tuču dvojice, jednog slabijeg i pametnijeg, a drugog jačeg a glupljeg - pa ako se radi o tuči, zna se ko će da pobedi... samo na duge staze da li će onaj gluplji da se - opameti?